Nati, Lucija, m* – ste že na počitnicah?
Datum koji je promijenio moj život i koji ću zauvijek imati u sjećanju je 20.3.04., subota.
Nakon buđenja osjetila sam vrlo lagane trnce (mravinjanje) u stopalima. Nisam tome davala veliku važnost jer suprug i ja smo planirali slijedeća 2 dana provesti u planinama. Imali smo naporan vikend (cca 10 h hoda). Slijedećih nekoliko dana trnci su postajali sve jači i dosegli su visinu do grudi, a noge su mi odrvenile. Uslijedila je hospitalizacija, analiza likvora, MR mozga, te konačno terapija kortikosteroidima (koja nije djelovala). Odrvenjelost i mravinjanje (od stopala do grudi) je bilo vrlo jako, a stopala sam osjećala kao da sam obula 2 broja manje cipele. Ostalih poremećaja tada nije bilo.
Zadnjih mjesec i pol stanje se polagano poboljšavalo («puževim korakom») s tim da bi povremeno osjetila i laganu «struju» kroz kralježnicu. Sada mravinjanje u nogama osjećam samo pri dužem ili bržem hodu koje nestane nakon odmora, te pri nepravilnom položaju noge. Noću osjećam trnce u dlanovima koji isto tako nestanu nakon nekoliko pokreta prstima.
Lijep pozdrav
L.
L. – tisto, kolikor sem jaz prebrala in poslušala izkušnje ljudi… je vsaj rekreativno ukvarjanje s športom celo zelo koristo. Krepi organizem… v primerih, ko pa imaš šport rad, pa zagotovo tudi duha. Se pa sama že od nekdaj držim načela, da poslušam svoje telo… in vselej počnem stvari do prave mere. Drži, da nisem bila nikoli tekmovalni športnik… drži pa tudi, da športanja tu in tam, kolikor mi pač dopušča volja – ne nameravam opustiti. Saj pravim, pogum velja. Morebiti lahko nekoliko zmanjšaš obseg napora – mislim pa, da šport ne poslabšuje stanja… drži pa, ko ti telo sporoči da počivaj, takrat je morebiti resnično dobro počivati.
Pravzaprav je mene pri MS prizadelo ravno to, da me je na trenutke preplavila neznaska utrujenost. Vedno sem bila vajena postoriti 100 stvari v dnevu, zaspati ob 3 zjutraj, vstati ob 6tih… kar pomnim sem imela na obdobja po dve službi, sem študirala in jo ponavadi še z družbo mahnila ven… čez vikende pa na kolo ali kaj podobnega. Zdaj spim nekoliko več, garm nekoliko manj… kadar pa se me oklepajo tesnobne misli, si prigovarjam da ni panike, da z biciklom do mesta bom pa ja zmogla. Sj pravim, mislim da je šport prima… in koristen. Le tu in tam poslušaj, kaj pripomni telo ;)))
Pozdrav, Lucija
Lucija, kot bi brala lastne besede. Postoriti sto in eno stvar, ma kdo bo čez dan poležaval, pa še šport zraven, skratka neumorna. Saj zdaj tudi kar ne morem in ne morem čez dan polegati, ves čas “brkljam”. Kolo mi je zakon, saj pri teku trpijo kolena in gležnji, bazen pa ni vedno pri roki. Idealno bi bilo sveže, čisto morje. Samo za plavanje, sončenja ne maram že od nekdaj.
Lucija, hvala na savjetu. Moj neurolog mi je pri kontrolnom pregledu rekao da trebam živjeti umjereno, bez velikih fizičkih napora. Od dijagnoze se uopće nisam bavila sportom. Biti ću malo više aktivna (plivanje, rolanje i moja najveća ljubav windsurf) pa ću vidjeti kakav će biti odgovor tijela.
Pozdrav svima
L.