v Sloveniji tak problem? Ne moreš posvojiti otroka iz Slovenije, ne mores posvojiti otroka iz druge države, ne moreš, ne moreš. Otrok, ki pa bi bili željni toplega doma, ljubezni in skrbi zanje pa je ogromno, ogromno.

Ne razumem.

Strinjam se s tabo, vendar je naša zakonodaja taka kot je. Žal pa je tudi resnica, da večina staršev želi novorojenčka in ne malo starejšega.

…in Slovenke so tako “osveščene in človekoljubne”, da se vrste za abortuse kar trejo.

Tudi to je razlog, zakaj se Slovenčov ne da posvojit.

Mene je pa pri tej zadevi najbolj stah, da bi otroka posvojila (lahko tudi tam ok. 3-4 l. iz Slovenije), potem bi pa čez eno leto ali pa tudi prej prišli iz socialne in rekli, da si je mamica premislila in da morava otroka vrniti. Meni se zmeša.
Vem pa tudi, da se to dogaja, ker poznam primer.

Ja, menda imajo eno leto še čas, da si premislijo, potem pa ne več. Če se psihično na to pripraviš in če se res zaveš, da otrok ni “tvoj”, ampak “svoj” (tudi če je lasten), ampak ga dobiš le začasno (saj bo tako nekoč odšel), potem morda gre. Si pa tudi jaz predstavljam, da je grozno, sploh če gledaš z vidika otroka, ki se je na nekoga ravno navezal, pa ga spet trgajo stran. In tudi z vidika novega starša, ki ga je vzljubil, pa mu sedaj ne more več dajati ljubezni naprej.

Je pa res žalostno, da je toliko otrok, ki zaradi gole in neumne birokracije ne bodo nikoli rastli v (urejeni) družini.

Kje začeti, da bi se to pri nas malo premaknilo?
Ena stvar je zakonodaja glede posvojitev iz tujine, druga pa gotovo tudi spodbujanje rojevanja, ne pa splavljanja otrok v SLO. Ni dovolj ena psihologinja, kamor pošljejo nosečnico, preden splavi. Potrebne bi bile bolj organizirane inštitucije, organizacije, ki celostno rešujejo problem in pomagajo v stiski. Pa še miselnost: meni se ne zdi grdo, če mati zapusti otroka (ga prepusti v posvojitev), ki ga ne more vzgajati, grdo mi je, da ga umori. Ampak najbrž je precej več splavov tudi zaradi okolice, ki bi odpoved otroku obsojala veliko bolj, kot splav.

Kaj pa če želiš starejšega npr. 1 ali 2 leti starega ali potem ni problem. Prosim društvo za odgovor.
lp
kaja

Ja, Andreje, kar se tiče splavov se s tabo strinjam, čeprav sama v določenih situacijah splav podpiram oz. ga ne obsojam.

Kar se pa tiče situacije glede tega odvzema pred uradno posvojitvijo, je pa to ful težko, da si tak karakter in se psihično tako pripraviš in eno leto zdržiš, kot da ne more nič priti vmes. Obožujem tiste, ki to zmorejo, midva sigurno ne bi. Priznam!
Osem let se namreč matrava, skoz sva dala že vse živo, pred nama sta sicer še dva IVF – ja za katera nimam več upanja, da bosta uspela. In če recimo, sedaj posvojiva 3 l. starega otroka in potem celo leto trepetava kaj bo…..ne vem , no….! Upam, da razumeš kaj sem hotela s tem povedati.
Pa brez zamere!
LP!

Drage punce zelo sem vesela, da se vedno več krat pojavlja tema posvojitev. Kot najbrž veste se tudi midva trudiva okrog posvojitve. V Sloveniji je tako, da četudi mama ne more skrbeti za otrika ga ustrezne institucije dajo v rejo, z tem zapravljajo denar za rejnino in matrajo otroka ker ga mama pač pride ali pa ne pogledat 1 x na leto. Pri nas ni urejenega zakona da bi materi, ki 3 mesece ne skrbi za otroka odvzeli roditeljsko pravico kot je to v Makedoniji.

Midva sedaj poskušava posvojite iz BiH. Bila sva tam v domu za napušteno deco, cartala malčke in neskončno uživala. Sedaj pač upam da se bodo stvari čim prej odvile od ministrstva dalje in da dobiva otročka.
Ljudje v vseh ustanovah so neskončno prijazni in ti dajo informacije ki jih želiš, res pa je da morajo biti dobre veze. Zato apelirajte na vse znance ki živijo v Bih da vam pomagajo. Sigurno se bo našel kdo ki poszna koga in ta drugi spet koga in tako naprej.

Lep dan!

Tajča!

Ali mi lahko posreduješ naslov od doma za zapuščene otroke, ter čim več informacij glede teh posvojitev. Tudi midva bi poizkusila v BIH.
Že v naprej se ti zahvaljujem!

Lp anika

Dodala bi še tole, kar so mi povedali socialni delavci in kakšen občutek sem dobila:
– tisti socialni delavci, ki so imeli posla s posvojitvami, so v glavnem starejši in vsi vedo povedati iz izkušnej, kako je bilo, ko je bila Jugoslavija – samo te izkušnje nam zdaj čisto nič ne koristijo,
– vir posvojitev v preteklosti je bila Srbija in Črna Gora, to so bile nerazvite republike, otrok preveč, pa še sramota za žensko, če ni bilo vse v skladu s tradicijo, Slovenija je bila pa razvita, tukaj pa otrok premalo, drugačne navade ipd…skratka nerazvite države in republike so vir otrok za posvojite.

Slovenija je pa razvita – pri nas se veliko vlaga v to, da mati otroka po rojstvu obdrži, da jo družba ne zavrže ipd… in v letih odkar smo samostojni se je ta trend nadaljeval, življenjski standard se je večal in smo čedalje bolj razviti. Posledica tega je, da je tudi v Sloveniji v primerjavi izpred 10-20 let še manj otrok za posvojitev.

V razvitih družbah pa otrok za posvojitev ni.

Mlajše socialne delavke pa izkušnej s posvojitvami nimajo, saj v Sloveniji posvojitev skoraj ni. Vedo pripovedovati o izkušnjeh starejših, ki so v neki drugi državi pred “grozno” veliko časa (10 let) lahko posvajali iz nerazvitih delov.

In dejstvo je tudi da v Sloveniji kot kaže sploh ni pregleda, koliko otrok na leto se posvoji iz tujine. Tukaj smo prepuščeni sami sebi.

Jaz osebno tudi mislim, da bi morali imeti neko agencijo, ki bi pomagal in srčno tudi upam, da naju z možem EMŠO ne bo prehitel – sva preko 42.

Splavov ne bom omenjala, jih po svoje odobravam, kajti zakulisje v družinah je včasih čudno. Res pa je, da bi lahko uvedli saj pri tistih, ki so nad 18 let neko minimalno participacijo, ki bi progresivno naraščala, saj imamo na voljo samo 4 IVF brezplačne postopke. OZ. drugače, potem pa naj bo IVF, IU postopkov na voljo tudi vsakemu brezplačno, kolikor jih hoče, tako kot splavov.

jaz pa mislim,da je problem v slovenskih zenskah(v vecini,ne vseh).lazje je narediti splav-bolj prirocno,kot pa donositi in dati otroka v posvojitev-se mi zdi,da je za nekaj takega zelo potrebna dolocena zrelost in odgovornost,ki pa je zgleda nismo sposobne. s splavom je tudi manj vprasanj-nihce ne ve,ce pa zenska donosi,pa je takoj kup vprasanj o otroku,ki ga mamica ne prinese domov…

ko bomo dozorele,bo tudi za nepldne pare posijalo sonce!
lep dan vsem

Tajča

Tudi jaz se pridružujem ANIK-ini prošnji in te prosim, če lahko napišeš bolj natančne informacije. Hvala.

Tajča

Tudi jaz se pridružujem ANIK-ini prošnji in te prosim, če lahko napišeš bolj natančne informacije. Hvala.

v Sloveniji si verjetno zatiskamo oči pred temle in tega uradno ni – nadomestno materinstvo v ZDA – izpred 2 let na forumu

http://med.over.net/phorum/read.php?f=67&i=6715&t=5004#reply_6715

Pojdite na Google.com tam vtipkajte dom za napušteno deco, dom za napuštenu djecu, usvojenje, posvojenje vse mogoče in dobile boste še in še strani pa centar za socilani rad, vse v zvezi z posvojitvijo. Jaz sem pisala tudi na konzulat pa centrom za socialno delo in še bi lahko naštevala. Najbolje pa delujejo veze in če imate koga v BiH se obrnite na njega prvič ker je njihov in ga nihče ne bo kar tako odslovil in drugič ker ve njihov jezik .

Usvajanje djece u BiH

Nema razlike izmedju domaćih i stranih usvajatelja
AIM, SARAJEVO, 12.04.2000. Tridesetogodišnja novinarka S.Š. iz Banja Luke ovih dana ne šalje svoje izvještaje u sarajevsku centralu svg medija. Izneneda je otišla na trudničko bolovanje. Naime, naša kolegica i njen suprug jedan su od rijetkih parova koji su nakon višegodišnjeg nastojanja uspjeli usvojiti bebu od svega par mjeseci, odnosno postati njeni legalni staratelji. Istovremeno dobrostojeća obitelj iz Francuskinje već godinama “obija pragove” be-ha institucija u želji da usvoje dijete iz Bosne i Hercegovine. Nadajući se da će se njihova želja ostvariti, uporna Parižanka nekoliko posljednjih mjeseci intenzivno uči bosanski jezik kako bi sa “svojim djetetom” mogla govoriti na njegovom maternjem jeziku.

Neposredno poslije rata ovdašnji, ali i strani mediji, objavljivali su potresne i ne baš uvijek provjerene priče kako se na desetine dijece iz BiH nalazi po domovima zapadnoevropskih obitelji bez prethodnog odobrenja zvaničnih vlasti ove zemlje. Danas se, bar sudeći po AIMovom istraživanju, unosi reda i u ovo vrlo osjetljivo pitanje usvajanja djece. To prije što je BiH jedna od rijetkih zemalja u svijetu koja dozvoljava usvajanje i u slučaju da su budući roditelji stranci, odnosno da nisu državljani niti pak žive u BiH, a što je dozvoljeno tek prije izvjesnog vremena.

Odgovore ko i pod kojim uvjetima danas može usvojiti djete u BiH, potražili smo u nadležnim institucijama. Procedura usvajanja je ista i za strance i za bh. državljane – zahtjev se podnosi Centru za socijalni rad za koji se pretpostavlja da na brizi ima dijete koje podliježe osnovnim zakonskim odrednicama o usvajanju. Zahtjev podrazumijeva podnošenje svih dokaza o podobnosti za usvojitelja: izvodi iz knjige rodjenih, uvjerenje o državljanstvu, uvjerenje da se ne vodi krivični postupak, o nekažnjavanju, o materijalnoj situaciji… Centri za socijalni rad, takodjer, prikupljaju dokaze o tome da potencijalni usvajatelj nije ranije bio roditelj, da mu nije oduzeto roditeljsko pravo, istražuje socijalno i materijalno stanje. Važno je, ističe se ovdje, da buduća porodica ne bude ni pretjerano bogata ni siromašna. Jedina razlika je što se, kada su u pitanju stranci, ova socijalna anamneza traži od organa zemlje iz koje dolazi usvajatelj.

Sam proces usvajanja nema odredjeno vrijeme trajanja. Ukoliko Centri za socijalni rad imaju u evidenciji dijete za usvajanje, onda cijeli proces ide znatno brže, ali samo usvajanje je u potpunosti u nadležnosti Centara za socijalni rad koji djeluju u opštinama. Centri istovremeno mogu medjusobno kontaktirati i razmjenjivati informacije o tome da li na evidenciji imaju dijete za usvajanje ili potencijalnog usvajatelja. Može se desiti da odmah odgovore da nemaju djece na evidenciji za usvajanje, ali kako praksa pokazuje, nema tog usvajatelja koji odustane nakon prvog odbijanja – pojedini čekaju i godinama.

Nakon prikupljanja kompletne analize, Centar zahtjev prosljedjuje ministarstvu za socijalnu brigu, koje u saradnji sa ministarstvom unutrašnjih poslova provjeri sve podatke i izda konačnu saglasnost. Princip ostaje isti čak i ako strani zainteresovani usvajatelj nudi izuzetno povoljne uvjete života za dijete.

Tokom 1999. bh. državljani su podnijeli 141 zahtjev za usvajanje, a stranci 18. (Od potpisivanja Dačtonskog mirovnog sporazuma za BiH, u F BiH samo ovdašnji državljani podnijeli su 367 zahtjeva za usvajanje). Prošle godine stranci su usvojili četvoro djece iz BiH. U isto vrijeme u centrima za socijalni rad postoji više od stotinu zahtjeva za usvajanje, podnose ih i državljani BiH i stranci. U ovom trenutku u centrima za socijalni rad širom F BiH na evidenciji za usvajanje postoji 44 djece. S druge strane, pak, samo u Federaciji BiH u ovom trenutku postoji 2.934 djeteta bez roditeljskog staranja!

Djecom bez roditeljskog staranja smatraju se djeca bez oba roditelja, djeca nepoznatih roditelja, sa roditeljima lišenim roditeljskih prava, roditelja spriječenih da vrše roditeljsku dužnost i djeca napuštena od roditelja. Iza ovih “grubih” definicija obično se kriju teški socijalni sudski ili medicinski slučajevi, tužne ljudske sudbine nesretnih roditelja i djece koja ostaju sama.

Djecu koja u BiH ostaju bez roditelja ili roditeljskog staranja, kakav god razlog za to bio, preuzimaju ili najbliže srodničke porodice, ili starateljske porodice ili ustanove za brigu o djeci bez roditeljskog staranja. Zbrinjavanje u srodničke porodice je najpovoljnije rješenje jer dijete ostaje u okviru svoje porodice. Starateljske porodice su one koje na vlastiti zahtjev preko centra za socijalni rad dobivaju djecu na brigu i staranje do punoljetstva (do napunjenih 18 godina). Za to vrijeme starateljske porodice dobivaju novčanu pomoć i brinu o djetetu uz superviziju centara za socijalni rad. Nadoknada koju ove porodice dobivaju je izmedju 400 i 500 KM, što je otprilike cijena koštanja djeteta i u ustanovi za brigu o djeci. Ali, kaže Adila Hadžić, stručni saradnik Ureda za socijalnu brigu pri Vladi F BiH, stvarna cijena brige o djetetu je objektivno mnogo veća. Zapravo, nadoknada je u nadležnosti kanotnalnih vlasti i njena visina nadoknade zavisi od finansijske moći kantona. Opšti je dojam da se nakon rata teži ka tome da što više djece bude zbrinuto u srodničkim i starateljskim porodicama, jer je to adekvatnije i povoljnije za samu djecu, ali i jeftinije.

Ipak, veliki je broj djece smješten u institucije. Na području Federacije BiH ima ih šest – u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Zenici, Medjugorju i Gradačcu. U njima se nalazi 481 dijete. O ovim ustanovama brine se Federalno ministarstvo za socijalnu politiku, a u njima se zbrinjavaju djeca do punoljetstva, odnosno do potpunog osamostavljivanja. Osim ovih šest ustanova postoje i druge sa istom namjenom – darovane neposredno nakon rata od raznih donatora: “SOS Kinderdorf ” selo u Sarajevu i Gračanici, “Selo mira” fondacije Rudolf Walter u Turijama kod Lukavca i dom “Most” u Zenici (Norveška narodna pomoć). U ovim specijalizovanim ustanovama zbrinuto je 331 dijete.

“Potpuno usvajanje moguće je samo za djecu do pet godina i to onu koja su bez roditelja. Po aktuelnim zakonima u F BiH djecu mogu usvajati isključivo državljani BiH, osim u izuzetnim slučajevima kada se usvajanje odobrava i strancima, odnosno kada se iscrpe sve druge mogućnosti u okviru kojih bi dijete ostalo u BiH: srodnička porodica, hraniteljska, smještaj u ustanove. Kako za AIM pojašnjava pravnica iz pomenutog Vladinog ureda Sadmira Čajo, i po konvenciji o pravima djeteta, ono ima pravo da raste u okruženju u kom je rodjeno, ima pravo na svoj jezik, ime, odrednice porijekla… Za samu proceduru usvajanja nadležni su centri za socijalni rad koji prvo ispituju da li dijete ispunjava zakonom predvidjene uslove. Naime, dijete bez roditeljskog staranja koje živi u srodničkoj porodici, koja je u tom slučaju i starateljska, ne može biti usvojeno ukoliko se ta porodica ne slaže. Dalje, postoje dvije vrste usvojenja – potpuno, isključivo za djecu do 5 godina starosti i nepotpuno, koje je moguće za djecu do 18 godina starosti: “Kod potpunog usvojenja brišu se veze sa biološkim roditeljima i srodnicima, u matičnu knjigu rodjenih se usvajatelji upisuju kao roditelji, a kod nepotpuno usvojene djece u napomeni u rodnom listu upisuje se ime usvajatelja i zadržavaju se nasljedno-pravni odnosi sa biološkim roditeljima”, kaže Čajo, uz napomenu da usvajatelji sami naznače koju vrstu usvajanja žele.

Iako je BiH, dakle, promijenila svoju regulativu i dozvolila da i strani državljani imaju slična prava kao i potenijalni budući roditelji iz BiH, ovdje se i dalje vode rasprave o moralnosti takve odluke. Pogotovu što je religija postala vrlo bitnom stvari u odredjivanju života ovdašnje djece, te se kao jedan od zahtjeva za buduće usvajatelje predlaže i odgovarajuća vjerska pripadnost usvajatelja.

Rubina ČENGIĆ (AIM, Sarajevo)

Zavedati se je potrebno, da so v vseh novo nastalih državah iz bivše Jugoslavije vloge za posvojitve tudi iz drugih držav (ZDA, Švica, Nemčija..).

Zato ker smo bili nekdaj skupaj, ni nobena prednost oz. nas ne bodo obravnavali posebej – to so meni v eni izmed držav bivše naše domovine lepo povedali.

Vloge iz Slovenije so pač samo ene izmed vlog iz ene izmed držav.

To je pač sedaj kruta realnost in mislim, da je to tudi “zanka” ujetosti naših socialnih centrov in nas.

http://www.saray.net/report/default.asp?id=r020

Samo en dodatek. Ko sva bila midva na razgovoru na CSD, je soicialna delavka govorila izključno o dojenčkih, čeprav sva poudarila, da bi posvojila tudi starejšega otroka. Težava je v tem, ker so starejši otroci večinoma v reji (zaradi različnih razlogov) in se njihovi starši ne strinjajo s posvojitvijo, pa čeprav nikoli ne bodo mogli (ali hoteli) skrbeti za njih in so otroci v reji dokler so pač lahko. Tako ostanejo dojenčki oz. novorojenčki, ki pa jih enostavno ni.
Lp, Junona