Končno zima???
Napoved “amaterskih vremenarjev” iz slovenskega portala o vremenu. Ti vremenarji spremljajo karte in debatirajo o vremenu. Prav zanimivo branje
Situacija postaja napeta………
Kaže da se bo stvar začela dogajati (že) 21.1 popoldne .
Sprva na bi se ohladilo na severu,kjer lahko sneži vsaj do 500m ali celo do nižin že 21.1 zvečer
Do jutra 22.1 pa se bo verjetno to že zgodilo.
22.1 je sneg predviden tudi drugod po Sloveniji do nižin,razen na Primorskem .
popoldne sicer naj bi padavine prehodno oslabele,ponekod ponehale.
23.1 Padavine se spet okrepijo,razen ob morju povsod sneži.
24.1 Sneži,zvečer tudi ob morju.Še se ohladi.
25.1 Dopoldan sneži povsod,popoldne na Primorskem padavine ponehajo .
26.1 Večinoma padavine ponehajo,ponekod se zjasni.
27.1 jasno in hladno.
Upam da bor končno prišla zima zima bela….
LP A.
Navijam za to, da snega ne bo. Naj pa bo mrzlo, ker da je takole toplo, ni normalno. Ne da mi ne paše, ampak naravno je, da je pozimi vsaj nekaj časa zelo mrzlo. Drugače bomo znoreli od vsega mogočega mrčesa. Moj sodeavec je že zdaj čisto od sebe (živi v okolici LJ), ker imajo veliko komarjev, ki vsako noč in tudi podnevi opikajo njegova majhna otroka.
EVO GA.
MUJOTOV DNEVNIK
12.AVG. Uselili smo se u našu novu kucu u Sloveniji. Tako sam uzbudjen. Ovdje je tako ljepo. Planine so prekrasne. Jedva cekam, da jih vidim prekrivene snjegom.
14.OKT. Slovenija. To je najlepša zemlja na svijetu. Lišce je poprimilo sve one divne nianse žute i narandjaste boje. Vozio sam kroz prirodu i vidio par jelena – ah tako su graciozni. To su najlepše životinje na svijetu. Ovo mor da je raj. Volim Sloveniju.
01.NOV. Dan sjecanja (Slovenski državni praznik ). Lov na jelene ce poceti uskoro. Ne mogu da zamislim, da netko može ubiti tako divnu životinju. Nadam se, da ce uskoro snijeg. Tako je divno.
02.DEC. Nocas je pao prvi snijeg.Ustao sam i vidio sve prekriveno bijelim pokrivacem. Izgleda kao najlepša razglednica. Izašli smo napolje, ocistili stepenište i prilazni put, a onda se grudvali (naravno ja pobjedio). Kad je prosla grtalica (plug po slovenackom) morali smo ponovo da ocistimo kapiju. Koja divna zemlja. Oh kako volim Sloveniju.
12.DEC. Nocas opet snijeg.Opet je prošla grtalica i zatrpala kapiju. Ovdje je zaista prekrasno.
19.DEC. Nocas opet snijeg. Nisam mogao izvesti avto da idem na posao. Ovde je zaista divno, samo sam vec malo umoran od lopatanja. Opet jebena grtalica.
22.DEC. Ovo bijelo govno opet je padalo cjelu noc. Dobio sam žuljeve od lopatanja a i ledja me bole. Ovaj majmun sa grtalicom kao da se krije iza coška i samoceka da ja ocistim izpred kapije. Supak.
25.DEC. Sretan jebeni i usrani božoc. Još malo usranog snijega. Ako mi ikad padne u šaku ovaj peder što vozi grtalicu, ubicu ga. Mater im jebem što ne posipaju više soli po cesti da se snijeg prije otopi.
27.DEC. Nocas opet snijeg. Ne izlazim vec tri dana, samo što cistim snijeg kad god prodje grtalica. Ne mogu nigdje ici, avto se zaglavio u brdo snijega ipred kapije a i hladno je. Kažu da ce nocas pasti novih 30 centi tih govna.
28.DEC. Prognoza je bila loša. Palo je pola metra. Ako ovako nastavi nece se otopiti do ljeta.Grtalica se zaglavila i taj supak došao je kod mene da trži lopatu. Rekao sam mu, da sam vec slomio šest lopata cisteci ta govna sa vrata – što jih je on nabio i zamalo da sam mu je slomio glavu.
04.JAN. Naizad izašao iz kuce. Otišao sam do prodavnice, da kupim nešto hrane i kad sam se vracao udario kolima jelena. 100.000 tolara štete na kolima. Te jebene životinje treba pobiti. Svugdije jih ima. Što jih lovci ne pobiše više jeseni.
03.MAJ Odvezao sam kola do mehanicara. Nevjerovatno koliko su zardjala od jebene soli što je svuda posipaju.
10.MAJ Selim u Dalmaciju. Ne mogu zamisliti kako normalan može živjeti u toj jebenoj Sloveniji.
Pa še verzija iz Kanade, Floride …
Dnevnik izbjeglice u Kanadi
12. avg.
Uselili smo se u nasu novu kucu u Kanadi. Tako sam uzbudjen.
Ovde je tako lijepo. Planine su prekrasne. Jedva cekam da ih vidim
prekrivne snijegom.
14. okt.
Kanada. To je najljepsa zemlja na svijetu. Lisce je poprimilo sve
one divne nijanse zute i narandjaste boje. Vozio sam kroz prirodu i
vidio par jelena. Tako su graciozni. To su najljepse zivotinje na
svijetu.
Ovo mora da je raj. Volim Kanadu.
11 nov.
Dan sjecanja (Kanadski drzavni praznik). Lov na jelene ce poceti
uskoro. Ne mogu da zamislim da neko moze ubiti tako divnu zivotinju.
Nadam se da ce uskoro snijeg. Tako je divno.
2. dec.
Nocas je pao prvi snijeg. Ustao sam i vidio sve pokriveno
bijelim pokrivacem. Izgleda kao najljepsa razglednica. Izasli smo
napolje,
ocistili stepeniste i prilazni put a onda se grudvali (ja pobjedio). Kad
je
prosla
grtalica morali smo ponovo da ocistimo kapiju. Koja divna zemlja.
Volim Kanadu.
12.dec.
Nocas opet snijeg. Opet prosla grtalica i zatrpala kapiju.
Ovde je zaista prekrasno.
19.dec.
Nocas opet snijeg. Nisam mogao izvesti auto da idem na posao.
Ovde je zaista divno samo sam malo umoran od lopatanja. Opet jebena
grtalica.
22. dec.
Ovo bijelo govno opet padalo cijelu noc. Dobio zuljeve od lopatanja
i ledja me bole. Ovaj majmun sa grtalicom kao da se krije iza coska i
samo
ceka da ja ocistim ispred kapije.
Supak.
25.dec.
Sretan jebeni i usrani Bozic. Jos malo usranog snijega. Ako
mi ikad padne saka ovaj peder sto vozi grtalicu, ubicu ga. Mater im
jebem
sto
ne posipaju vise soli po cesti pa da se prije otopi.
27. dec.
Nocas opet snijeg. Ne izlazim vec tri dana sem sto cistim
snijeg kad god prodje grtalica. Ne mogu nigdje ici, auto se zaglavilo u
brdu
snijega ispred kapije a i hladno je. Kazu da ce nocas pasti novih 30
cm tih govana.
28. dec.
Prognoza je bila losa. Palo je pola metra. Ako ovako nastavi nece
se otopiti do ljeta. Grtalica se zaglavila i taj supak dosao kod mene
da trazi lopatu. Rekao sam mu da sam vec slomio sest lopata cisteci ta
govna sa vrata sto ih je on nabio i zamalo da sam mu je slomio od glavu.
4. jan.
Najzad izasao iz kuce. Otisao do prodavnice da kupim nesto
hrane i kad sam se vracao udario kolima
jelena. 3000 dolara stete na kolima. Te jebene neman trebaju biti
ubijene.
Svugdje ih ima. Sto ih lovci ne pobise jesenas…
3. maj.
Odvezao kola kod mehanicara. Nevjerovatno koliko su zardjala
od jebene soli sto je posipaju svuda.
10 maj.
Selim na Floridu. Ne mogu zamisliti kako neko normalan moze
zivjeti u toj jebenoj Kanadi
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
>
>
> 12. maj
> Stigli smo na Floridu. Uselili smo se u novu kucu. Tako je velika ima
> sav konfort, naravno i pool Kako je ovdje samo toplo i prijatno Vec
> sam zaboravio Kanadu.
> Volim Floridu.
>
> 20 maj
> Ovdje su ljudi neverovatno dobri i uvijek se samo smiju. Stvarno je
> Florida interesantna a ima puno interesantnih zivotinja. Bas je fino
> toplo. U ovaj tjedan sam se pregrijao od one k Kanade.
> Puno volim Floridu.
>
> 12. jun
> Vec smo mesec dana tu, vrijeme je jos uvijek toplo i jako vlazno.
> Dobro da u kuci imamo klimu. Susjed mi je pricao kako u jednom
> restavranu u blizini sluze dobrog aligatora. Kako mogu ljudi da jedu
> te zivotinje, koje izviru iz doba dinozavra. To ne mogu nikako
> razumijeti.Vidjeli smo puno toga na Floridi, neverovatno je
> interesantna.
> Najvise te volim, Florida.
>
> 30 jun
> Odkad smo dosli vrijeme se skoro nije menjalo. Uvjek toplo a sad i
> pomalo suvise vlazno Ali klima uredaj u kuci i u kolima radi odlicno.
> Nocu nam jedino smetaju komarci, kojih ima u ovo doba puno.
> Upoznao sam jos neke susjede stvarno su ljudi na Floridi dobri
>
> 18 jul
> Neverovatna vrucina i skoro 100{04cafd300e351bb1d9a83f892db1e3554c9d84ea116c03e72cda9c700c854465} vlaga, za vikend idemo na obalu.
> Nadam se na lep provod..
>
> 20 jul
> Kakva noc Fata je u hotelu slucajno ostavila otvoren prozor Zamalo
> da me zivog pojedu ti komarci Kad se zelimo vratiti kuci neko nam je
> ukrao kola I tako ima da se vozim 100 milja taksijem Crnac taksista
> uvjek se samo smjeska, imam utisak da je on ukrao kola
> Stvarno ima kriminala na Floridi
>
> 21. jul
> Posle vracanja kuci, opet taksi i na posao, pa ja kao da radim samo za
> ove taksiste U firmi sef mi je rakao, da se ne smijem dovoljno, ali
> kako da glupanu objasnim da nisam sklopio oka od onih komaraca a
> kamoli da spominjem ukradena kola.
> Neverovatna vrucina
>
> 30.jul
> Vrucinski val je na maximumu, a nama je u kuci crkla klima. I jos ovi
> komarci, jedino me spasi ujtro jedno kupanje da prozivim. Vec kad hocu
> da se bacim u pool vidim u njemu aligatora od 3 metra!! Jos mi je samo
> ta pickarija trebala, brzo zovem policiju da upitam sta treba da
> radim. Oni kazu da ga pustim na miru da ce sam otici od gde je dosao
> Poludecu
>
> 31.jul
> Vec ujutro neverovatna vrucina. Na poslu sam opet kao prebijen Sef
> onaj ***** kaze da se uopste ne smijem i da to nije dobro za
> konzumente.
> Jebo njega i konzumente
>
> 1. avg
> Kakva vrucina. Vec drugi dan bez klime sto znaci i bez spavanja Sve
> ce da izgori samo komaraca ima sve crno i sve vise Onaj mrgan od 3
> metre kao da je u mom poolu kampirao. Kazem cjelu pricu susjedu, on se
> samo smije, kao uvjek, picka li mu lep mila materina
>
> 2. avg.
> Jedva docekam, da mi dodu spremit tu kurcevu klimu. A onaj niger
> umesto klime sredi mi cerku. Policija kaze samo da treba biti pazljiv
> a da crnca verovatno nece moci izslediti jer su i onako svi isti.
> Vrucina kao da smo u paklu.
> Jebem ti Floridu.
>
> 12. avg.
> Ne mogu da zamislite tu vrucinu Tu smo jos uvjek kao u paklu a odkad
> smo dosli vrjeme je isto Sef me bacio iz fimre sa osmijehom na licu i
> rekao da se konzumenti pobunili jer se nisam dovoljno smijao E tako
> sam ostao bez posla i na putu zaidem u kafanu kde se propijem Svi se
> meni i mojoj prici samo smiju, a osobito onaj policajac koji me uhiti
> pijanog i trazi da mu platim 3000 USD.
> Majku jim, mrzim Floridu, prokleta bila
>
> 13. avg
> Petak, 13.
> Boze kakva vrucina. Vracam se kuci iz cuze bez kola, posla i bez para
> Mrzim taksiste Svi bezu sa osmijehom na licu, a usput mi kazu da
> dolazi Mitch Legnem u kucu o kojoj jos uvijek ne radi klima da malo
> razmislim o svemu Odjednom neverovatan vjetar zapara zrak i kuca nema
> vise krova, jos minut dva i nema vise kuce Vjetar se poleze. Nemam
> vise nista, samo je onaj aligator ostao u poolu.Sto ga nisu poklopali
> u onom restoranu…. Susjedi se vracaju i sa osmjehom na licu kazu da
> imam srecu da sam prezivio hurikana Mitcha. Opet je vrucina ko prije,
> a ja bez svega mrzim Floridu selim se odavde. Gde ovaj put necu da
> vam kazem…..
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
DNEVNIK JEDNOG BOSANCA – POVRATAK (3.deo)
1. septembar: Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika.
Kao i Kanada, uostalom. Ubjedjujem familiju da odemo u Disneyland. Poslije
cemo smisliti gdje ce mo i kako cemo…
8. septembar: Potrosio pare od osiguranja. Ne znam gdje cemo, djeca bi vec
trebala u skolu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me
upute kako da kupim stan u Sarajevu. Ucimo ubrzano gramatiku, ja vec
uspjesno razlikujem ekavicu I ijekavicu. Djeca brkaju meko, mehko i tvrdo c,
zaboravljaju umetnuti h gdje treba, palatalizacija im nijedna ne ide od
ruke. Sta li ce s nas biti.
24. oktobar: Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan sto bi prodao knjizicu i
da ima ope’ jedan u Opstini koji bi pogurao za stan, ukoliko…
Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.
25. novembar: Papiri za stan u Sarajevu sredjeni, sreci nema kraja.
Mi smo bez para. Djeca ne idu u skolu.Svi pomazemo u obliznjoj samoposluzi,
imamo dovoljno za motel i kartu.
Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokusavama da shvatimo
trenutnu politicku situaciju.
Ja imam problema sa razumijevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to
borili. Kazu mi da malo puno naginjem na unitaristicku politiku, a da opet
nisam dovoljno ekstreman da mogu prezivjeti lako politicku realnost.
Kazu mi isto tako da ne serem.
24. decembar: Posljednje pripreme za put.
Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Bozica, bice prazan avion.
Tjeraju me da kupim Leviske, ne mogu me vise gledati u dronjcima.
Fino smo se svi obukli, ponijeli smo nesto baterija, svijeca, mlijeka u
prahu, kafe i dvije-tri cokolade, da obradujemo nase.
Posljednja noc na jebenom sjevernoamerickom kontinentu.
Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, o ove sto na njemu zive.
25. decembar: Prvi dan Bozica.
Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama.
Samo da mi je docepati se aviona.
Nalecem na Deda Mraza u bermudama, saljem ga u neku stvar.
Predajemo stvari, oduzimaju nam vrecu sa rizom i otpakovane vrece mlijeka u
prahu …kazu supci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu.
Ovo je vec prevrsilo mjeru. Psujem tecno. Oni se smiju. Budale.
Stjuardesa me upozorava pazim kako se ponasam nakon sto sam ljubazno stisnuo
pilota i vikn’o mu na uho: “Vozi Misko!”.
27. decembar: Amsterdam. Mmmm, osjecam miris Evrope.
Zadrzavaju nas u policiji, kazu istekla nam oba pasosa, i crveni, i plavi.
“Ma, koji ste mi vi …” mislim se, ja – tamo se ja vise ne vracam. Fino mu
kazem:
“No Amerika, no, niks, kaput, finito…”
Prenocili na policiji.
Uzelo nam tariguz i svijece, kaze treba da prodje neko ispitivanje.
Bas smo se sjebali.
U policiji upoznajemo puno naseg svijeta, svi idu na drugu stranu.
Svijece mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija.
Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo.
Niko ne primjecuje.
31. decembar: Nakon dvije noci prespavane na amsterdamskom aerodromu,
evo nas na putu za Bec.
Svi smo se vec medjusobno posvadjali.
Optuzuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje.
Ubjedjujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, vec smo skoro kuci.
Slecemo u Bec. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau, jes’ klinac.
Policija nas odvaja na poseban izlaz.
1. januar: Novu godinu docekao u krugu familije, u posebno ukrasenoj celiji.
Gledam novogodisnji koncert kroz resetke.
Djeci poklanjam cokolade, Fati sam uspio maznuti jedan tester na Free Shopu
u Amsterdamu – Gyvency for men.
Svidja joj se. Mirise. Izgleda da ce nas pustiti vec za dva dana.
Hrana puno bolja od one u Amsterdamu.
Vec sam skoro zaboravio ona sranja sto smo jeli u onoj poganoj Floridi.
Mekdonald, Meklaud, Mekintos, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih rijeci
nakon naseg groznog McDonald’skog iskustva.
6. januar: Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali tvoj.
Opet bajbok.
Uvozenje opasnih materija, oduzimaju nam baterije.
Brzo nas oslobadjaju iz policaije, izvinjavaju se.
Da ne bi placali carinu, ostavljam lazni Rolex u policiji i otkidam dugmad
sa Fatine jakne da pokazem da je koristena.
Niko iz familije ne prica sa mnom.
Tvrde da je moja glupa ideja o povratku.
Carinik se smjeska, policajci se smjeskaju, taksista se smije, ja mislim da
nesto debelo nije u redu.
Nisu ma cak pitali cak ni za putovnicu, domovnicu, sahovnicu…
Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smiju.
Kazu, kak’ ste vi Bosanci bedasti.
7. januar: Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki medjudrzavni sporazum.
Nije mi jasno, bunim se k’o Grk u zatvoru.
Odustajem, iz carapa vadim zadnje dolarske rezerve.
Odlucujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreca.
Bas bih se obruk’o. Stizemo u zadnji cas na Kolodvor, banka jos radi.
Mijenjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag.
U cekaonici svi puse, postaje neizdrzivo.
Idem do klozeta da dodjem sebi.
Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se
na ulazu u autobus, neko je prodao visak karata, bice gusto.
Ja pristajem na tri sjedista za cetiri karte, pod uslovom da prtljag drzimo
u krilu.
Bolje ista nego nista. Hajd’, mislim se, nek’ je ziva glava.
8. januar: Ovo pisem poslije. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvjest pali.
Al’, opet, mislim se, kako je u Kanadi.
Pokusavam zaspati, ne mogu, muzicki ukus sofera je gori od onog vec loseg
predratnog.
Neko povraca pozada.
Neko otvorio Argetu i otpakov’o kuhana jaja.
Povraca mi se, da hoce zaustaviti autobus.
Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije.
Oduzimaju mi koznu jaknu koju sam prije rata kupio u Turskoj.
Ja sam ukocen toliko da me policajci skidaju. Kakva noc.
11. januar: Ovo pisem na kraju puta.
Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu.
Sreca, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuhanih jaja.
Neki svercer pristaje da trampi paket argete za dzepni Nintendo.Glupan, ja
platio Nintendo $4.99 na rasprodaji.
Nismo gladni. Ja sam ukocen, svaki me misic boli.
Sad svi imamo mjesta jer su policija poskidali neke nevaljalce usput.
12. januar: Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, sjetim se kako smo ovdje
cekali na konvoj. Budale, ko nas je tjer’o. Pa, nece Bosna nigdje, a ni
Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi zena kaze da je vidjela neke
momke kako pretovaraju svijece i nesto se domundjavaju oko nasih sjedista.
Prijavljujem policiji. Smije se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu
se krnjatci vide. Kaze, dobro dosli, kuci. Svi nam se sahvaljuju na stanici
sto smo ih zabavili. Svi puse. Malo mi je zlo. Nude me picem, odbijam da
pijem na javnom mjestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smiju, jedan pada sa
stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne,
istrcavam na cisti zrak.
13. januar: Pokusavam prvi put da udjem u “svoj” stan.
14. januar: Vec nekoliko puta pokusavam da udjem u stan.
Provodimo citav dan u raznim opstinskim kancelarijama, vadimo potvrde,
pokusavamo da iznudimo nalog za iseljenje “stanara”.
15. februar: Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza
u “nasem” stanu.
Pokusavam istjerati te nevaljalce.
Vise smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noc. Danas kod
ovog, sutra kod onog.
20. februar: Donosim odluku.
Idem u policijsku postaju na autobuskoj stanici.
Prepoznaju me, kazu da nisu usli u trag lopovima iz autobusa, jos, i svi se
grohotom smiju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rjesenje za stan, i nalog,
i da nemam gdje spavati, i da cu se ubiti na mjestu ako nesto ne ucine.
Svi se smjesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubijedimo
pripadnike Unprotection – Eye For – Ass For – Na To – a da nam se pridruze,
i u zdruzenoj akciji ulazimo u stan.
Stan prazan. Nigdje nista.
Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, nista.
Al’ jebi ga, svoje je svoje, ljubim stokove tako strasno da mi se usne
lijepe za hladan metal.
28. februar: Bas je nas svijet dobar.
Sa prvog sprata donose nase cilime sto su komsije cuvale sest godina.
Neko na podvoznjaku nasao nas televizor i otkupio od jednog svercera.
Sa smeca donijeli nas bojler.
Nadjeno dosta nasih slika, predratnih.
I moja diploma, zguzvana na mjestu odvaljenih pipa u kuhinji.
Sve polahko dolazi na svoje mjesto.
Vec pomalo i djeca razgovaraju sa mnom.
Fata je rekla da ce mi dati cim ponovo nabavimo kreve’.
1. mart: Danas sam vec poceo da radim u jednog privatnika.
Ruke me bole jos od onog autobusa, imam puno unosenja, radim s robom.
Fata pocela da sije kod jedne fine zene. I ona je, kaze, bila izbjeglica, u
Sarajevo,
trebalo joj je dosta da dodje na svoje, ali, kaze, ako radimo vrijedno i
imacemo.
Imamo dovoljno para da platimo dodatne casove djeci.
Oni nisu jos u skoli, do septembra.
Sada su nam dali dobru sansu da polazu ove razrede sto su zavrsili u Kanadi
i Americi, jer se to ovdje nista ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom.
Ja jos imam problema sa politikom.
Sreca, televizor nam se cesto kvari pa ni ne pratimo vijesti.
Ja ocekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozackom dozvolom mogu dobit’
fini posao za neku medjunarodnu organizaciju.
Sve je super.
Malo me nerviram, gdje god dodjem, svi puse.
Puse pravo. Na to se nikako ne mogu navici, k’o da nisam citav zivot zivio
ovdje.
2. mart: Pitate se, gdje cemo sad. Necemo nigdje.
Ovdje nam je dobro, tako nam i treba.
Dobro se dobrim vraca. Super je nama ovdje.
Ne mogu nas odavde vise ni puskom otjerati.
Dobro nam je – u picku materinu.
